О књизи: 2023 / Песник у Русији је више од песника. Ову летећу фразу Јевгенија Јевтушенка понављају сви који нису превише лењи када се разговор окрене поезији. Из неког разлога не говоре тако о писцима научне фантастике. Није фер. Научна фантастика у Русији је више од научне фантастике. Дешава се чак и да је већа од саме научне фантастике. Не сви, наравно. Круг таквих писаца је мали. Иван Ефремов, браћа Стругацки, Владислав Крапивин, Кир Буличев, Борис Штерн, Михаил Успенски... Евгениј Лукин с правом припада овој реткој мањини. За њега је научна фантастика уређај попут Лесковљевог микроскопа: погледаш му у око и видиш да на послужавнику поред буве лежи и кључ. Читање писца Лукина је радост и задовољство. Радост произилази из квалитета његове прозе, задовољство из буфонске атмосфере у којој живе његови јунаци. Читаш и видиш како ти одједном Гогољ намигује са странице, а онда Салтиков-Шчедрин врти прстом на слепоочници, или репом мачке Бехемота маше негде између глава Лукинове прве приче и приповетке су написане заједно са Љубовом Лукином , супруга писца, авај . Има их преко стотину. „Аелита”, „Луталица”, „Бронзани пуж”, „АБС награда”, Интерпрескон, Роскон, названа по Ивану Јефремову, награда Бељајева, „Златни Остап” и многе друге, чак су га и „Књижевне новине” прогласиле за награду добитник „Златног телета” за своје ироничне песме. А 2015. Лукин је добио почасну титулу велемајстора европске научне фантастике.